U hodu 642

Druga postaja - Isus prima na se križ

Druga postaja - Isus prima na se križ
Postaje Križnog puta na Starom gradu u Sinju

Na izranjena, bičevima iskidana leđa, okrutne ruke nemilosrdno baciše preteški križ. Drvo križa zabija u Isusovu glavu ono trnje još dublje. Krv se slijeva niz njegove obraze, kosa je potpuno slijepljena od krvi i znoja. Neprepoznatljiv je. I sad još taj ogromni križ. Isus ga grli s obje ruke. Isus ga prihvaća. Po njemu će spasiti svijet, pomiriti ljude sa svojim Ocem, otkupiti nas. 

Ljubio nas je prije nego smo ga prepoznali, daleko prije, i dan danas ljubi one koji ga preziru, i čeka. Tako je čekao mene, dok bijah mlaka, i nosio je sa mnom sve moje križeve, a da to nisam znala. Evo mi putokaz. Prvo trebam prepoznati križ, zatim ga na svoja leđa primiti, bez obzira koliko bio težak. Zatim ga trebam zagrliti, da bih ga lakše nosila. A onda koračati pod njim, dokle je volja Božja. 

Bog me po križu uči strpljenju; kroz trpljenje me održava budnom, čuva me od mlakosti i ravnodušnosti. Danas nemam teških križeva. Maleni su, ne muče me mnogo. Ponekad sam križ sama sebi. Pokatkad se bojim svoje naravi, strah me odvajanja od svog Boga, strah me moje nezahvalnosti. A ne želim natrag, nikad više. Želim ostati uz Krista. Zato se ne bojim križa, koliki god da bude. Moj Otac zna što mi pripada, što je za moju dušu potrebno. Koliko mogu, želim pomoći u nošenju križa Isusu, jer su moje ruke sada slobodne. A to mogu pod križevima mojih bližnjih. 

Gospodine Isuse
Primaš objeručke križ naših grijeha.
Izranjen si i izmučen, ali ne žališ se, ne odustaješ.
Ti sam nosiš težinu svih.
I ja želim Kriste s tobom, hoću pod križ tvoj.
Ne želim proći ovim životom sačuvavši svoj život, jer gubeći ja ga stječem.
Kroz smrt se mora proći, neka me pod križem s tobom!